ADHD – uzroci, simptomi i lečenje
Za decu koja su živahna, nemirna i veoma nepažljiva danas češto kažemo da su hiperaktivna. Ipak, znamo li zaista šta to znači i kako razgraničiti poremećaj od jednostavne dečje razigranosti?
ADHD ili poremećaj hiperaktivnosti i deficit pažnje karakteriše se kao mentalni poremećaj koji počinje u detinjstvu i može da se nastavi kroz adolescentski period, ali i tokom života.
Deca sa ovim poremećajem imaju manjak pažnje, hiperaktivna su i impulsivna mnogo više nego druga djeca u njihovom uzrastu. Odražava se na učenje i ponašanje u školi i kod kuće.
Niko zapravo ne zna šta uzrokuje ADHD, a smatra se da proizilazi iz interakcije genetskih i ne-genetskih faktora, tj. dešavanja u okruženju.
Iako još ne postoji siguran test za diagnozu poremećaja, istraživači su otkrili je da ADHD povezan sa genima. Smatra se da svaki gen igra određenu ulogu u razvoju ovog poremećaja.
Ne-genetski faktori mogu biti pušenje i konzumacija alkohola za vrijeme trudnoće, porođajne komplikacije ili veoma mala težina prilikom rođenja, izloženost olovu ili drugim otrovnim supstancama, aditivi i umetne boje u hrani, zanemarivanje, zlostavljanje i slično.
Deca s ovim poremećajem izražavaju različito ponašanje. Prvi simptomi u početku mogu izgledati kao normalno ponašanje za dete, ali u slučaju ADHD-a problematično ponašanje je izraženije i češće.
Razlikuje se nekoliko simptoma ADHD koji mogu početi u prvih 12 godina: deca često zaboravljaju stvari, prebrzo prelaze s jedne aktivnosti na drugu, imaju problem s orjentacijom, mnogo sanjare, imaju probleme prilikom završavanja zadataka, često gube igračke ili školski pribor, mnogo se vrpolje, često upadaju u razgovor i prekidaju ga, vrlo su nestrpljivi i teško kontrolišu emocije.
Ukoliko primetite većinu ovih simptoma najbolje je da vaše dete odvedete ljekaru. Ponekad vas porodični lekar ili pedijatar mogu uputiti specijalistima koji se bave ovim poremećajem kako bi se uspostavila dijagnoza. Tom prilikom on će ispitati vaše dete, te odrediti stepen manjka pažnje. U tom procesu učestvuju roditelji, porodica te učitelji i nastavnici.
Ponekad je teško odrediti da li dete ima ADHD, jer se dešava da su simptomi skriveni ili „zamaskirani“ nekim drugim problemom. Na primjer, dete može izgledati mirno i lepo se ponašati, ali u stvari imati problem s manjkom pažnje.
Razlikuju se tri osnovne vrste lečenja ADHD-a: lekovi (tzv. stimulansi koji pomažu deci da se fokusiraju, uče i budu mirni), bihejvioralna terapija ili kombinacija ove dve vrste lečenja. Najefikasnije od svega jeste da sami razgovarate sa svojim detetom, pružite mu pažnju i pokušate da ga razumete. Takođe, potrebno je razgovarati s učiteljima i nastavnicima, te pokušati naći zajedničko rešenje za ovaj problem.
Odrastanje s ADHD-om
Odrastanje nije lako, a u tinejdžerskom periodu izgleda još teže. Ipak, vaspitanje i usmeravanje tinejdžera s ADHD-om veliki je izazov. Problemi s nepažnjom i manjkom kontrole u periodu adolescencije često se izražavaju kroz devijantno ponašanje. Oni krše pravila kada i gdje god mogu, ne žele da se ponašaju u skladu s određenim normama, pa vrlo često upadaju u loše društvo, što za posledicu ima različite poroke, poput pušenja ili uzimanja alkohola i droga.
Osim stručne pomoći svom tinejdžeru možete da pomognete i vi sami tako što ćete postaviti jasna pravila koje će morati da prati, te uvesti kazne za svako prekršeno pravilo. Pri tome razgovarajte mnogo sa svojim detetom, dajte mu do znanja da ima vašu podršku i pažnju.
ADHD se može nastaviti i tokom života. Kao i ADHD kod dece i tinejdžera, ADHD kod odraslih može biti veliki izazov. Iako se smatra da su ljudi koji imaju ovaj poremećaj izuzetno inteligentni i talentovani za mnoge stvari, oni mogu imati problem s organizacijom, obavljanjem zadataka, pa i dolaskom na posao u određeno vrijeme. Ipak, ako znamo da je veliki broj naučnika, umjetnika i glumaca imao ADHD zaključujemo da ovaj poremećaj nikako nije neizlečiva bolest, nego da su ljudi koji ga imaju drugačiji od većine. Postavlja se pitanje da li bi Ajnštajn, Edison ili Gejts postigli to što jesu da nisu bili drugačiji? Da li bismo ipak uživali u Mocartovim, Da Vinčijevim i Dalijevim delima i da li bi nas i dalje oduševljavali Spilbergovi i Hičkokovi filmovi da ih nisu stvarali geniji?
